Bojan Stupica (Ljubljana, 1. avgust 1910 — Beograd, 22. maj 1970) bio je reditelj, arhitekta, dramaturg, profesor, pedagog, graditelj pozorišta.
Već sa 19 godina kao uspešan student arhitekture u Ljubljani, putovao je po Evropi upoznajući pozorišta. Prva predstava za koju je uradio prevod, dramaturšku obradu, realizovao scenografiju, uradio kostim, i najzad režirao je „Vojna in Mir“. U predstavi su igrali Sava Severova, njegova supruga skoro dvadeset godina, Milan Skrebinšek i sam Stupica.
U periodu između 1934. i 1940. godine, na potezu Maribor—Ljubljana—Beograd, režirao je 28 predstava od kojih je jednu, u Beogradu, („Molijer“, Mihajla Bulgakova), koja je zabranjena. U Narodnom pozorištu je debitovao sa novom sezonom 1938, takođe sa Severovom.
Za vreme rata biva hapšen, proganjan i na kraju interniran u fašistički logor Gonars blizu Udina – (1942). Posle godinu dana biva pušten iz logora ali nije mogao da hoda.
Godine 1945. vraća se u pozorište – na štakama. Postavljen je za pomoćnika upravnika Drame Narodnog gledališča u Ljubljani. Za nepune dve godine, bez obzira na svoje zdravstveno stanje, ostvaruje deset premijera sa sopstvenim scenografijama.
Na studijskom putovanju 1946. u Moskvu i Lenjingrad upoznaje rad sovjetskih pozorišta što za posledicu ima da 11. novembra 1946. Komitetu za umetnost i kulturu u Beogradu preda elaborat za osnivanje centralnog jugoslovenskog teatra – to je današnje Jugoslovensko dramsko pozorište (JDP).
Kao umetnički rukovodilac ostao je na ovom poslu punih osam godina. (1947. do 1955). Istovremeno je bio i reditelj, umetnički rukovodilac i arhitekta. Paralelno režira desetak predstava od kojih se neke smatraju najvećim dostignućima tog doba. „Dundo Maroje“ je obišao Pariz, Beč, Budimpeštu, Varšavu, Moskvu, Lenjingrad, Kijev, Veneciju... Ovi njegovi uspesi izazivaju zavist; protiv njega se pravi zavera i traži se „preispitivanje“ njegovih „ideoloških skretanja“. Naljućen, podnosi ostavku i sa suprugom Mirom Stupicom prelazi u Zagreb, gde ga angažuje Hrvatsko narodno kazalište (HNK). Za dve i po godine rekonstruiše HNK u umetničkom i repertoarskom smislu.
Potom se ponovo vraća u Beograd, u JDP, ali ponovo nastaju sukobi, te prelazi u Narodno pozorište u Beogradu, gde je radio kao reditelj i umetnički rukovodilac.
Stupica je projektovao i Atelje 212 u Beogradu.
Gostuje u Splitu (1967), Ljubljani a na dužnost upravnika JDP-a dolazi 1968. I pored narušenog zdravlja ponovo režira i ponovo gradi i završava (1969) ovog puta teatar koji će po njegovoj smrti (1970) dobiti ime „Bojan Stupica“.
Predavao je na Akademiji za igralsko umetnost 1945–1947. kao profesor glume i režije. Na pozorišnoj akademiji 1948–1949. predaje klasi režije i klasi glume, kao jedan od prvih profesora. Profesor je na Akademiji za kazališnu umetnost u Zagrebu (1955–1957) ponovo u klasi režije i klasi glume. „Bojanove bebe“ je grupa glumaca, među kojima i Milan Gutović, koje je doveo, 1967. u JDP.
U njegovu čast od 1970. dodeljuje se Nagrada Bojan Stupica.
Izvor Wikipedia Foto mubi.com
